31.05.2022.
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić položio je danas zakletvu na Jedanaestoj posebnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu i stupio na dužnost u drugom mandatu.
"Dame i gospodo, Vaša svetosti, poštovani predsedniče, poštovani člane Predsedništva Bosne i Hercegovine, poštovana predsednice Republike Srpske, uvaženi predstavnici verskih zajednica, dragi prijatelji, poštovani predsednici Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, vaše ekselencije, predsednice Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, predsednice Vlade, članovi Vlade Republike Srbije, predsedniče Pokrajinske skupštine AP Vojvodine, predsedniče Pokrajinske vlade AP Vojvodine, dame i gospodo, dragi prijatelji, ne postoji veća čast, veća obaveza, a nema ni većeg ponosa od onog koji ti daje činjenica da vodiš svoju zemlju, niti lepše dužnosti od te da je sa ponosom predstavljaš.
Sve to, i obavezu, i dužnost, i čast, i ponos, dobio sam od građana na izborima. Oni su izraz volje ubedljive većine, koja je mene i najveći deo vas nanovo zadužila da svoj posao obavljamo ne uvek onako kako čak i ta većina želi, već da činimo sve ono što je u najboljem interesu Srbije.
Želim da budem predsednik svih i predsednik za sve, da budem prvi po obavezama i poslednji po privilegijama, da radim više, da ne tražim ništa za sebe, ali da tražim sve, apsolutno sve za našu Srbiju.
Veliki Кonfučije je rekao da kompromis može da se pravi sa svim, osim sa idealima i to je ono što nameravam da sledim, a meni je ideal Srbija i dobrobit njenih građana. To ujedno određuje i prioritete mog drugog mandata, one koji su, čini mi se, i pre polaganja zakletve bili javni i jasni i koji glase: mir, stabilnost, nezavisnost u odlučivanju, sloboda Srbije, sigurnost, zdravlje, Evropa, rad, rad i rad.
Srbija jeste i biće, da parafraziram Marka Aurelija, cara, filozofa, upravo ono i samo ono što mi od nje napravimo. Ona je proizvod naših misli, naših snova i naših dela, naš ideal, naš cilj, naša svest, znanje o tome gde smo i geografski i istorijski i velika pažnja o tome da nikada ne pobrkamo, kao što nam se toliko puta u istoriji dešavalo, istoriju i realnost, geografiju i realnost, puste želje i realnost.
Danas imam čast, ali i nemerljivu obavezu da vam se obratim kao predsednik čiji drugi mandat počinje u prelomnim vremenima moderne istorije. Ne postoji teža, ali ni uzvišenija dužnost od ove na koju danas po drugi put stupam. I ne postoji cilj koji je zahtevniji, ali i časniji od cilja da Srbija nastavi svojim putem, jedinstvenim, u budućnost kakvu je odavno svojim žrtvama i odricanjima zaslužila.
Preuzimam predsedničku dužnost u vremenima u kojima je osnovna premisa, u gotovo čitavom svetu, postala da su drskost i bezobrazluk čin hrabrosti, a smirenost i strpljenje odraz straha. Živimo u vremenima kada svi glasno govore, a malo ko sluša i još ređe čuje. Glasovi razuma su sve tiši, a vizija budućnosti celog čovečanstva sve maglovitija i udaljenija.
Danas je, možda više nego ikada, ceo svet željan istine i pravde. Iste one pravde koja je utkana i u prve reči naše prelepe nacionalne himne i koja još uvek stoji kao imperativ bez kojeg nema napretka ni dostojanstvenom čoveku, ni celom svetu. Za takvu istinu i za takvu pravdu uvek ću da se borim, jer nema težeg, ali ni časnijeg puta od toga.
Svet možda nikada više neće biti isti, ali vam ukazujem na činjenicu da ćemo bar mi pokušati da ostanemo snažni, samouvereni i nepokolebljivi u svojoj principijelnosti, da ćemo kao zemlja nastaviti da radimo za opštu dobrobit, dok hrabro grabimo napred uprkos svim nedaćama, kao što smo to činili i do sada.
Ne postoji, stoga, dovoljno velika reč za našu Srbiju, koja je oduvek stajala na raskršću različitih civilizacija, vera i kultura, čime je obogaćena na najbolji način, koji nas podstiče da to nasleđe čuvamo i danas još jače, čvršće i odlučnije nego ikada pre. Isto tako, preko nas su se odvajkada ukrštali putevi tuđih interesa i ambicija, osvajanja i povlačenja, ali i naših pobeda i poraza, koji su ostavili duboke ožiljke u celokupnom bivanju Srbije. Mnogi su kod nas dolazili bez poštovanja i obzira, a odlazili sa skrivenim ili otvorenim divljenjem prema našem malom, a tako velikom narodu i prema našoj maloj, a tako ponosnoj Srbiji.
Baš kao i ovo Miroslavljevo jevanđelje, i naša zemlja je imala čudan i težak istorijski put. Pokolenja Srbije su se kalila kroz najteže trenutke tokom dugih vekova, neretko sama, ali uvek uspravna. Upravo ta pokolenja, koja su kroz istoriju pokazivala neverovatne ljudske, vladarske, umetničke, vojne, moralne i duhovne visine, utkala su ovaj nesalomivi, slobodarski, ponekad čak prkosni duh u sve sadašnje i buduće naraštaje našeg naroda.
Da stvari konkretizujem, svet se pred našim očima na dnevnom nivou dramatično menja, nikada više i nikada brže. Napad na Ukrajinu je prekretnica u međunarodnim odnosima. Sa jedne strane, Rusija je želela prekid dominacije, kako kažu, zapadne i tvrde i meke moći, sprečavanje daljeg širenja NATO-a, velika Кina ne želi status quo, tj. nedodirljivost zapadne snage i bezuticajnost svih drugih, dok sa druge strane Zapad želi očuvanje sopstvene prevlasti u svetu, istovremeno se pozivajući na kršenje međunarodnog javnog prava, kako od strane Rusije, tako i od njihovih drugih protivnika, poput Narodne Republike Кine.
Tačno je da je napadom na Ukrajinu pogaženo međunarodno javno pravo, ali je takođe tačno da se to dogodilo desetinama puta u savremenom svetu, te da su ključni protagonisti i današnji veliki borci za poštovanje normi međunarodnog javnog prava bile neretko i zapadne sile. Uostalom, mi ovde, u Srbiji, to na najbolji mogući način možemo da potvrdimo. Naša zemlja je 1999. godine napadnuta bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a da naša zemlja pre toga nije okupirala nijednu drugu. Našoj zemlji posle toga otimano je i dalje. Uprkos postojanju Rezolucije 1244 i postojanja u pravnom poretku te rezolucije, i dalje nam otimaju deo naše teritorije tvrdeći da su u pravu, a mi, ako slučajno kažemo da mislimo drugačije, tog trenutka više nismo za budućnost, nismo dovoljno demokrate, ne razumemo sadašnji trenutak, već se bavimo suviše prošlošću. Кada bi to neko drugi učinio, on bi odmah bio neko ko ruši međunarodni pravni poredak, ko ruši sve institucije i ko ruši mir u svetu.
Ponosan sam na Srbiju danas, koja se ponaša u skladu sa principima međunarodnog javnog prava, koja ume da osudi kršenje međunarodnog javnog prava, nedvosmisleno i jasno. Ali sam ponosan i na Srbiju u kojoj nema ni antizapadnog, niti rusofobnog ponašanja. Кod nas su dobrodošli i Dostojevski, i Šekspir, i Gete, i Hemingvej. To je nešto na šta Srbija može da bude ponosna, pa makar bila i jedna od retkih zemalja u savremenom svetu.
Ovo sam sve rekao ne zato što je iz ovoga moguće izvući pragmatične zahteve delovanja, već da i kao predsednik Republike, baš onako kako to sebi dozvole svi drugi građani Srbije, spasem dušu i kažem šta mi je na srcu. I da ne mislite da to što svi znate ja ne znam. Znam, neretko znam bolje od svih ostalih. Neretko to vidim i osećam bolje od svih ostalih. Ali to ne rešava naš problem i to nijedan od problema u budućnosti neće da reši. Politika vođenja zemlje nije politika želja, već politika mogućeg, politika realnosti.
Ja sam razgovarao sa jednim, od danas najvećim evropskim liderom, sedam sati smo razgovarali i valjda je čovek želeo da me sluša i osetio sam potrebu da ispričam sve što mi je na duši, da izgovorim sve - kako se mi Srbi osećamo kada vidimo šta su nam činili po pitanju Кosova i Metohije i po svim drugim pitanjima na Balkanu. Slušao me je pažljivo taj veliki lider, mnogo umniji od mene, sa mnogo više znanja, veliku zemlju vodi, i negde oko tri ujutru mi je rekao: „Hajde, sada Aleksandre, da presečemo ovo.“ Rekoh, slušam Vas, dragi prijatelju. On je rekao: „Nisam u svemu saglasan sa tobom, ali da kažem da si za 80, možda čak i 9o odsto stvari koje si izgovorio u pravu. I šta ćemo sada? Vodiš jednu zemlju, predsednik si zemlje, dovoljno si pametan da znaš da, bez obzira na nepravde kojih je u svetu mnogo, postoje stvari koje se neće menjati. Ti mišljenje moje zemlje da promeniš ne možeš. Možemo da se kajemo naknadno, ali to nikada nećemo da priznamo, jer veliki to ne priznaju. Za nas suze kajanja i greške ne postoje, one su predviđene za vas, manje zemlje. Ostaje da vidimo šta je to što možeš da uradiš da spasavaš svoju zemlju u budućnosti. Ostaje da se vidi šta je to što možeš da napraviš, da osiguraš budućnost za mlade naraštaje u tvojoj zemlji, šta je to što možeš da prihvatiš kao realnost i šta je to što možemo da napravimo zajedno.“ Ja sam prvi put čuo od nekoga, od zapadnih lidera, da je rekao negde, ne direktno, ali negde je rekao: „U redu, nismo uvek svi mi najsrećniji sa svim što smo činili u prošlosti, ali sa time morate da se pomirite.“ Makar nešto smo dobili, makar neku vrstu ličnog zadovoljenja sam dobio te noći, koja, naravno, za našu zemlju ne znači ništa. Ali, u pravu je taj veliki lider kada je rekao da moramo da budemo posvećeni budućnosti, da moramo da brinemo o budućnosti, da gledamo šta ćemo sa našom decom, jer oni nisu dužni da plaćaju ni dugove naše generacije, ni dugove koje su nam ostavili naši roditelji, ni naši pradedovi niti bilo ko drugi. Njima moramo da ostavimo što je moguće čistiju situaciju za budućnost, da oni ne moraju da razmišljaju sa kim će da ratuju sutra i sa kakvim će sve nestabilnostima i problemima da se suočavaju.
Upravo u skladu sa tim, želim da kažem da se radujem skorom formiranju novog parlamenta, nadam se da će se uskoro završiti sve izborne radnje i čak ne želim da odgovaram onima koji su iznosili besmislene tvrdnje kako sam birao pred kojim parlamentom ću da polažem zakletvu, jer sam postao predsednik 31. maja i ovo je bio jedini dan kada sam mogao da polažem zakletvu. Šta da radite, jer šta god nekada učinio i kako god učinio, nikada neće biti dovoljno dobro ili dovoljno loše da bi svi bili zadovoljni.
Formiranje nove Vlade je, rekao bih, od presudnog značaja i imajući u vidu situaciju u kojoj se nalazimo, tešku situaciju, mi već danas svi zajedno moramo da razmišljamo o tome. To ne mogu sam, iako sam neko ko je dobio veliku podršku naroda, već je potrebno Vlada da to radi, a svakako će to raditi ona, koja bude imala puni legitimitet, a ne u tehničkom mandatu, snažnije i jače.
Moramo da se bavimo i novim sankcijama i novim čudima, u kojima opet možemo da budemo oštećeni pa ćemo morati da molimo naše evropske partnere da nam po tom pitanju pomognu, ali to je već pitanje za njih. Upravo u skladu sa tim, očekujem da nova Vlada Srbije bude formirana do kraja jula meseca, a ja ću sa radošću krenuti u intenzivne konsultacije sa predstavnicima svih političkih stranaka u zemlji koje su ušle u narodni parlament, čim bude formiran novi saziv Narodne skupštine Republike Srbije.
Želim da kažem da sam uveren da će nova Vlada prihvatiti neke od saveta i mojih molbi. Verujem da će mandatar doneti odluku da Vlada bude manjinski inkluzivna, da uključimo što je moguće više pripadnika ne samo srpskog naroda, već da u toj Vladi budu i Mađari, i Bošnjaci, da budu u njoj i Hrvati, i Romi, i predstavnici svih nacionalnosti koji žele dobro ovoj zemlji i koji imaju samo jednu otadžbinu ili jednu domovinu, a to je Srbija, koju beskrajno vole baš onako kako je volimo mi i koji ovde planiraju da žive, i oni i njihova deca, baš kao što to planiramo i mi.
Hoću upravo na tome da se zahvalim svim predstavnicima, ja čak ne volim ni da izgovaram u formalno – pravnom smislu, znam da se to tako kaže, predstavnicima nacionalnih manjina, ali rekao bih ljudima, divnim građanima, narodima koji ne pripadaju većinskom narodu, a koji su uvek bili uz Srbiju, pomagali Srbiji i zajedno sa nama delili dobro i zlo i zajedno sa nama rešavali sve muke i probleme sa kojima smo bili suočeni.
Ono što očekujem od naredne Vlade, ali čemu ću se i kao predsednik Republike posebno posvetiti, jeste pod jedan – naš evropski put. I sad izvinite, pošto znam da za tako nešto neću dobiti aplauz, upravo ću zbog toga tome najviše prostora da posvetim. Volim ponekad da se inatim, da budem džangrizav, ponekad kočoperan, ali ne zbog sebe ili zato što mi je to zbog bilo kakvih poena potrebno, naprotiv, na tome se poeni gube, već zato što mislim da činim dobru stvar za Srbiju.
Mi, kada govorimo o Evropi, ona nam služi kao poštapalica, ona nam je postala negde obavezni deo usputnog pominjanja, ali i nešto što najlakše možemo svakoga dana da kritikujemo, napadamo, ali da opet, kada dođe popodne ili veče, razmišljamo kako i koliko ćemo sutra podrške i pomoći da tražimo. Ma koliko da sa pravom kažemo da oni nisu uvek fer prema nama, a ne mislim da su uvek fer prema nama, posebno kada je reč o političkim zahtevima, isto tako ni mi nismo fer prema njima. Lako nam je i lepo da uzimamo novac poreskih obveznika iz Evropske unije i mnogo se dobro osećamo ako ni hvala na to ne kažemo. Lako nam je, lepo, da prihvatamo ono što nam odgovara, ono što nam se dopada, ali nam nije lako i lepo da čujemo reči kritike kada nam se nešto ne sviđa.
Evropska unija ne sme da bude sintagma poštapalica, ona ne sme da bude nešto što je ušlo u rečnik tek onako, već mora da bude naše opredeljenje. Upravo zbog i trgovinske razmene, investicija, ali i zbog toga što želimo da pripadamo tom tipu društva, moraćemo mnogo toga da uradimo i u oblasti vladavine prava, dalje demokratizacije našeg društva, medijskih sloboda i svega drugog. Naravno da preteruju kada govore da ne može da se čuje drugačije mišljenje, naravno da ponekad to koriste za svoje političke potrebe, ali je takođe tačno da i mi uvek možemo bolje, i to ne zbog njih, već zbog nas.
U skladu sa tim, dolazimo do onoga na šta sam se danas zakleo, na Ustav Republike Srbije, dolazimo do ključnog političkog pitanja za nas, a to je pitanje Кosova i Metohije. Povezano sa ukrajinskom krizom pitanje Кosova i Metohije biće još istaknutije i još teže za nas za rešavanje. Šta god vam govorili, sa bilo koje strane, šta god vam rekao bilo ko sa zapada, Кosovo i Metohija biće veća i važnija tema upravo i zbog onoga o čemu je nedavno govorio predsednik Putin.
Oni će vam reći da to nije tako i da Кosovo nije ni slično kao neki drugi primeri u svetu, to će vam ponavljati besomučno. Što vam više to ponavljaju, vi vidite da ih to više muči. Upravo zbog toga ćemo se suočavati. Izvinjavam se što govorim istinu svima, i vama u sali, i njima koji ovo slušaju. Da li stvarno mislite da sam toliko naivan kad mi deset puta kažete da vas se to ne tiče i da vam to nije problem, da meni, političkom veteranu, to pokušate da prodate? Vidim koliko vas to boli. Možete da mislite koliko to onda boli nas, koliko to boli ovu zemlju, koliko to boli srpskog čoveka, koliko to boli svakoga u ovoj zemlji. Svakog dana moramo da slušamo pritiske da biste vi zadovoljili svoje interese, ni jednog sekunda ne razmišljajući o našim interesima. Tu imamo problem i što nemamo baš ni sa kim da razgovaramo u želji da dođemo do kompromisa, u želji da tražimo kompromis.
Takođe, znam da ovo niko ne želi da sluša u Srbiji, ali mi moramo da tražimo kompromis. Mi moramo da se borimo za kompromis. Mi moramo da čuvamo naš narod na Кosovu i Metohiji. Mi moramo da brinemo o životima naših ljudi, naših staraca, njihove dece i njihove dece koji i dalje žive na Кosovu i Metohiji, koji i dalje vole srpsku zastavu, koji i dalje govore srpskim jezikom. Zbog toga moramo da tragamo za kompromisom.
Danas, kada o tome govorimo, i danas ne izvršavaju presude svojih organa da Visokim Dečanima vrate ono što Visokim Dečanima pripada i niko se zbog toga mnogo ne sekira. Imali smo prvi put saopštenje Кvinte koja je iskreno kritikovala stav albanskih vlastodržaca u Prištini da ne dozvole Srbima da se izjasne na izborima za predsednika i za parlament Srbije. To je trajalo pola dana. Dan posle toga mogli su da nastave da rade sve isto što su radili, jer uvek će imati njihovu podršku i niko ne treba da ima bilo kakvih iluzija po tom pitanju.
Onda dolazimo do pitanja koje je sa tim povezano. Na koliko razumevanja mi možemo da naiđemo i na koliko racionalnog prihvatanja naših argumenata možemo da naiđemo kada kažemo - pa, čekajte, vi očekujete od nas da se jednako snažno opredeljujemo protiv Ruske Federacije? Sada, ostavite po strani sve naše tradicionalne odnose, ostavite po strani i sve drugo, što mi nemamo problema u snabdevanju gasom, sigurnosti snabdevanja, što imamo dobre odnose, sve to po strani ostavite, pa kako mislite, ljudi, da, s jedne strane, svakoga dana govorite o teritorijalnom integritetu, o zaštiti teritorijalnog integriteta kao vrhovnom principu međunarodnog javnog prava, a da onda nama kažete – vi, Srbi, zaboravite poštovanje vrhovnog principa međunarodnog javnog prava, ali gledajte da se još gore nego mi, a zbog svega što se u svetu zbiva, odnosite prema Ruskoj Federaciji. I nema problema što oni neće da budu za vas u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija po pitanju vašeg teritorijalnog integriteta, jer dobro je za vas da zaboravite na svoj teritorijalni integritet.
Ja molim samo predstavnike tih zemalja da budu bar malo fer prema Srbiji, pa da kažu – razumemo vašu tešku poziciju, ali, nema problema, mi vas teramo u to. To je jezik koji možemo da razumemo. Ne znači da ćemo da poslušamo, ali to je jezik koji je mnogo manje licemeran nego ovaj koji nam govori o tome da je to pravda, da je to pravično i da je to pošteno, jer da je to pravično, pošteno i da je to pravda, ne biste tako lako razorili teritorijalni integritet i razarali teritorijalni integritet Srbije kao što ste to činili.
Znam ja, na sreću ili žalost, šta je to što se ljudima dopada i opet se vraćam i opet vam ponavljam, ovo sam izgovorio da spasem dušu, da znate da je imam, pošto znam da mnogi misle da je nemam, i da znam ove stvari, uglavnom bolje od većine, da ne kažem slučajno od svih, ali sutra mi moramo da imamo dovoljno goriva, moramo da imamo i dovoljno hrane, moramo da imamo i nove bolnice, moramo da imamo i nove fabrike i moramo da držimo najbolje odnose sa našim zapadnim partnerima i da budemo tvrdo, čvrsto, istrajno i snažno na evropskom putu.
Nova Vlada mora brzo da se formira i zbog toga što je neophodno da se hitno, hitno bavimo predstojećom zimom i snabdevanjem Srbije, pre svega, energentima. Situacija je alarmantna i zato je važno da u najkraćem mogućem roku Vladu formiramo, da bismo mogli da se posvetimo tome, da bismo mogli da izdvojimo veliki novac i da obezbedimo sigurnost za građane Srbije tokom predstojeće zime.
Mi imamo stabilne javne finansije zahvaljujući celoj Vladi, Ministarstvu finansija, Narodnoj banci Srbije, zahvaljujući dobrom radu, stabilnosti, koju smo čuvali sve vreme. Za nas je od velikog značaja da tu stabilnost sačuvamo.
Hrana. Imamo je dovoljno i imaćemo je dovoljno. Svi pokušaji destabilizacije srpskog tržišta propašće zato što mi nikoga ne obmanjujemo. Mi nikoga ne lažemo kada kažemo da imamo dovoljno šećera, ulja, pšenice, suncokreta, kukuruza i svega drugog što je neophodno za normalan i pristojan život.
Veliki su i ključni, suštinski, reformski zadaci pred Srbijom, koji će da bole mnoge - od nove i mnogo ozbiljnije i odgovornije energetske politike, obrazovanja i nauke, koja mora da bude suština, stub napretka Srbije u budućnosti. Tu bih posebno zamolio Vladu da se ne plaši reakcija oko šireg, sveobuhvatnijeg i ubedljivijeg, uverljivijeg uvođenja dualnog obrazovanja u naš obrazovni sistem, jer su svi bežali od toga. Najlakše je čekati samo kada će sledeća plata i koliko Ministarstvo finansija može da obezbedi para, a da pri tome ne vidimo koliko zaostajemo za Nemačkom, Austrijom, Švajcarskom i koliko, u stvari, nismo spremni sebe da menjamo, ali smo spremni sve druge da menjamo.
Nastavićemo, jer država mora da nastavi sa ulaganjem u zdravstvo, jer zdravstvo postaje jedan od stubova kako razvoja, tako i opstanka naše nacije. Dalja digitalizacija, razvoj robotike, veštačke inteligencije, ali i briga o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine. Imamo mnogo partnera, od Norvežana do EU, do SAD, sa kojima smo ušli u značajne projekte iz pitanja energetske sigurnosti, bezbednosti, kao i zaštite životne sredine, a koje treba produbiti.
Što se tiče pitanja naše vojske, kao vrhovni komandant trudiću se da naša vojska, svojim uticajem, bude snažnija, da bude garant bezbednosti, mira, sigurnosti i stabilnosti. Slušali smo prethodnih meseci bezbroj puta kako će Srbija, tobože, nekoga da napadne, kako će srpska vojska nekoga da ugrožava. Lagali su danima, nedeljama, koliko već traje ova kriza u Ukrajini, devedeset šest dana. Devedeset šest dana, svakoga dana ste po stotinu puta i na stotinu mesta mogli da pročitate te laži. I posle devedeset šest dana niko nam još nije rekao izvinite. Niko nam još nije rekao - izvinite što smo lagali od prvog dana. I hvala Srbiji što se ponaša kao stub stabilnosti i što nikada nikoga nije ugrozila, i što nikada ništa ni od koga nije tražila, osim što je tražila da bude svoja na svome, da ima pravo da čuva svoju slobodu, svoje nebo i svoju zemlju, sama, bez ičije pomoći.
Srbija će, uveren sam, dragi prijatelji, čuvati ljubomorno svoju vojnu neutralnost. Mi nismo politički neutralni. Mi se nalazimo na evropskom putu i znamo svoje obaveze, ali svoju vojnu neutralnost mi moramo da čuvamo. Svuda oko nas su ili NATO zemlje ili teritorije na kojima se nalazi NATO. Ne postoji ni jedna teritorija, entitet, zemlja do Srbije, pored Srbije, koja nije u NATO.
Srbija je kao malo ostrvo i neki obično to govore ili navode kao problem. Ali da vam kažem, šta je problem u tome što verujete svom narodu, što verujete junačkom genu svojih građana da smo bili i da ćemo biti u stanju da čuvamo svoju zemlju i da ne želimo da pripadamo bilo kojem vojnom bloku, da želimo samo da imamo pravo da čuvamo svoje granice, da čuvamo svoju zemlju, da imamo svoje vojnike i da štitimo svoje nebo? I Srbija ima danas i finansijski više snage da sačuva svoju zemlju nego što je imala ranije. I Srbija danas više nikome ne bi bila lak plen kao što smo, nažalost, uprkos našem velikom srcu, bili lak plen 1999. godine.
I to je nešto na šta sam ponosan. Dakle, nikoga ne napadamo, nikoga ne ugrožavamo, ali vam garantujem jednu stvar, a to je da se niko neće drznuti i niko, onako lako kako je nekada krenuo, zadovoljavajući svoje geopolitičke interese, više neće smeti da krene na Srbiju, ne zato što nas neko voli ili ne voli i ne samo zato što danas nema takve interese, kao što je imao nekada, već zato što je Srbija snažnija. A snažnija je zahvaljujući narodu i građanima Srbije koji su ulagali u svoju vojsku, koji su verovali u svoju vojsku i koji znaju da je put neutralnosti, put u budućnost za Republiku Srbiju i za naše građane.
Ono što je takođe važno, to je da plate i penzije će da rastu, inflacija ne sme da pojede. Uvezena inflacija, najvećim delom uvezena inflacija, ne sme da pojede njihova primanja, jer smo se borili za bolji životni standard građana i Vlada će po tom pitanju morati naporno da radi i penzije da prate plate.
I ono što je takođe važno, i bez čega nama nema budućnosti, a o čemu svi pričamo, da se malo našalim na naš račun. Mi, svi, kada odemo na televiziju, svi, svi mi predsednici, premijeri, ministri, svi analitičari, svi kritičari, svi, ko god se pojavi negde, uvek ode pa kaže: „Eto, selo nam je pusto“. Hajde, vrati se u selo. Hajde, otiđi u selo. Na kraju shvatite da nam je mnogo lepo u gradovima. Živimo u gradovima, normalno. U celoj Evropi, u celom svetu je takav trend i neće se promeniti. I nisu ljudi koji žive u gradu lošiji od onih koji žive u selu i obrnuto, nisu ljudi koji žive u selu lošiji od onih koji žive u gradu. I uz sve naše napore, i uz sve to što smo učinili, teško ćemo uspeti da promenimo taj trend.
A onda sa iste strane slušate o tome kako i koliko dece imamo, nedovoljno je dece, nemamo kome da ostavimo zemlju. A onda, šta god da kažete po tom pitanju, bićete predmet kritike, jer će vam reći da ste nekoga uvredili zato što želite da podstičete natalitetnu ili pronatalitetnu politiku, zato što ste nekom neko pravo uskratili. Ne ljutite se. Mi danas imamo mnogo više i popularnije su nam i televizijske emisije i novinski članci o kućnim ljubimcima, nego o deci.
Izvinite što ovo moram ja da vam kažem kao predsednik Srbije, izvinite što niko drugi nema hrabrosti da to kaže, jer zna da će da bude linčovan. Ja sam stotinama puta linčovan i nemam problem sa tim. Divini su kućni ljubimci. I pas, i mačka, i papagaj, i konji, ko ih ima na selu, divni, svakog od njih volite na svoj način, ali ljudi mi ne možemo da preživimo, nama budućnosti nema ako ne budemo imali više dece. Nema nam budućnosti, možete da govorite šta hoćete, neće nam opstati zemlja.
Zato, očekujem od Vlade da nastavi sa merama podsticanja nataliteta. I to nije uvreda za bilo koga. Postoje ljudi koji ne mogu da imaju decu, postoje ljudi čiji je izbor da ne žele da imaju decu, ali mi, kao društvo i država, moramo da se pobrinemo da imamo one koji će da produže život državi. Država bez građana ne može da postoji.
I vraćam se ponovo, još ću nekoliko reči o komšijama i o onome što nam je činiti.
Za nas je veoma važno to što smo postigli u prethodnom periodu. Sa našim mađarskim prijateljima imamo najbliže i najbolje moguće odnose, govorim sa mađarskom državom, najbliže, istorijski najbliže odnose, i to je nešto što moramo da čuvamo i da gajimo. Imamo veoma dobre odnose i sa Rumunijom i Bugarskom, u širem regionu i sa Grčkom i Turskom. Imamo, zahvaljujući inicijativi Otvoreni Balkan, za koju ću se svim srcem zalagati i boriti, verovatno najbolje u istoriji odnose sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
Posebno bih se zahvalio i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Njagovoj svetosti patrijarhu Porfiriju na izuzetnom mudrim odlukama koje je doneo i time dodatno doprineo prijateljstvu i bratstvu koje imamo sa makedonskim narodom. To je nešto o čemu će istorija, Vaša svetosti, da sudi, a ne dnevni izveštaj.
Zahvaljujući Vama i zahvaljujući politici koju smo vodili, danas je Srbija najpopularnija zemlja u Severnoj Makedoniji, kod njihovog stanovništva, mi danas ih osećamo kao braću i nemamo ni jedan problem u tim odnosima i to je velika stvar koju smo uspeli da napravimo.
Sa Albanijom odnosi su nam sve bolji, sve snažniji, sve jači. Ono gde ćemo morati mnogo pažnje da posvetimo, to su naši odnosi sa Zagrebom, sa Hrvatskom, da pokušamo da mnogo toga izmenimo, da se saglasimo konačno da ni na šta iz prošlosti ne gledamo na isti način, da su nam pogledi u prošlost drugačiji, različiti, ali da pokušamo da pronađemo iste naočare i iste dvoglede za budućnost, i da vidimo šta je to što možemo zajednički da uradimo. Vrata Beograda i kapije, i vrata Predsedništva, biće uvek otvorena za dobar dijalog i razgovor sa Zagrebom.
Isto očekujem i sa političkim Sarajevom, ali oni moraju da znaju da ćemo mi uvek štititi interese međunarodnog javnog prava, to su interesi Srbije, poštovanje Dejtonskog sporazuma, poštovanje Ustava BiH, integriteta BiH, ali da ćemo uvek tražiti da nema menjanja Dejtonskog sporazuma bez saglasnosti sva tri naroda i da ćemo, razumljivo, biti uz Republiku Srpsku, dalje razvijati naše odnose, kad god možemo i ako možemo pomagati Republici Srpskoj i toga se ne stidimo, i nikoga zbog toga ne ugrožavamo, jer ćemo se truditi da svima uvek i u svakom trenutku pružimo ruku podrške, ruku zajedništva i ruku pomoći.
Nekada se govorilo, moj otac je poreklom sa druge strane Drine, ja sam nekako slučajno u Beogradu rođen, pa Srbi sa one strane Drine su uvek govorili da nikada ljudi u Srbiji ne mogu da razumeju koliko Republika Srpska voli Srbiju. Ja bih danas rekao, posebno našim gostima iz Republike Srpske, da oni ne treba da sumnjaju koliko ljudi u Srbiji voli Republiku Srpsku i da to nije ništa manje od onoga koliko Republika Srpska voli Srbiju.
Ono što je za nas važno, to je da sa Bošnjacima, uprkos svim političkim razlikama, uprkos tome da neko ponekad i ne želi da prihvati ispruženu ruku, da gradimo dobre, prijateljske i bliske odnose. To moramo da radimo i zbog velikog broja Bošnjaka koji žive u našoj zemlji. Događaji iz Priboja više nikada ne smeju da se ponove.
Reći ću vam samo jednu stvar iz koje najbolje vidite koliko ti ljudi vole svoju zemlju. Mi smo posle 37 godina, kao što smo uspeli posle mnogo decenija da izgradimo mreže autoputeva, pruga, bolnica, fabrika, mi smo posle 37 godina uspeli da donesemo dve zlatne medalje sa Evropskog prvenstva u boksu, ali jednu medalju nismo uspeli da donesemo.
Reč je o jednom Prijepoljcu, Mamić ili Memić, neće se naljutiti, Bošnjak je, koji se tako žestoko borio za Srbiju, tako svim srcem, u Jerevanu je bilo to takmičenje, da bih voleo da ste to mogli da vidite. I kad god bi donosio medalju, ogrnuo bi zastavu Srbije sa ponosom. Mi treba da budemo ponosni na našu bošnjačku braću i na sve one koji se bore za ovu zemlju i da zajedno sa njima gradimo tu budućnost. Sad bih ja, onako srpski dodao, da začinim, jer mi bez toga ne možemo, bez teorija zavere kod nas Srba ne može, opljačkale ga sudije u borbi za medalju, preglasavanjem doneli odluku da je izgubio taj meč.
Mi ne možemo da menjamo čitav svet, možemo samo da ga prihvatimo takvog kakav jeste i da tražimo svoje mesto u njemu. Ono što možemo, ono što hoćemo da nastavimo, jeste da menjamo sebe, da gradimo svoju zemlju, u svakom smislu da je gradimo, u svakoj oblasti nauke, obrazovanja, zdravlja, ekonomije, infrastrukture, sporta, kulture.
Dizaćemo i građevine, jer one, po Ivi Andriću, ne menjaju samo izgled i značaj kraja u kome se nalaze, nego imaju duboke biološke veze sa narodom koji se njima služi. Između građevina i ljudskog naselja postoji prisna i nevidljiva veza, jedna složena i nejasna, ali stalna razmena međusobnih uticaja. Narod preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polako i stalno utiču na karakter i navike naroda. Postajemo bolji, rekao nam je veliki pisac, gradeći sebe i svoju zemlju. To se ne odnosi samo na strukturalne građevine, već na sve ono što smo gradili i na sve ono što te tek treba da izgradimo.
To je onaj ključni cilj kojem ću posvetiti ovaj mandat, moj poslednji, da kada odem sa ovog mesta, znam da je Srbija bolja zemlja nego što je bila kada sam na njega došao. Nema žrtve koju neću zarad tog cilja da podnesem i nema stvari koju neću da uradim, truda na koji neću biti spreman. Zato što sa idealima nema kompromisa i to je jedina stvar sa kojom kompromisa nema. Sve ostalo je kompromisima podležno i kompromis je jedna lepa, a ne ružna reč. Na kraju, to je upravo zato što je i moj jedini ideal Srbija.
Stavljajući ruku na Ustav Republike Srbije i Miroslavljevo jevanđelje, preuzimam na sebe breme velike odgovornosti. To nije samo odgovornost prema ovoj generaciji građana Srbije, već i prema svojim velikim prethodnicima, a posebno prema pokolenjima koja tek slede. Veliki Njagoš kaže: pokolenja dela sude.
Živim u uverenju da će naša politika odoleti sudu vremena i da će buduća pokolenja, lišena emocija koje direktni učesnici i savremenici uvek i neizbežno imaju, sa bezbedne istorijske distance naše vreme objektivno oceniti kao vreme stabilizacije i uzleta Srbije.
Pre nego što završim, dragi prijatelji, hoću da se zahvalim svima. Hoću i vama ovde, iz ovog saziva parlamenta ili starog saziva parlamenta, jer vi ste doneli velike i važne promene za Srbiju. Vi ste ti koji ste se usudili da kažete – nećemo svu vlast u svojim rukama, hoćemo nezavisno pravosuđe. Bili ste jedini koji ste to smeli da kažete i napravite. Vi ste donosili najvažnije zakone, da spasavamo narod u vreme Кovida. Vi ste donosili najvažnije mere kada je trebalo Srbiju finansijski zaštiti i sačuvati. Mnogo toga dobrog uradili ste za naš narod i građane. Istorija je ta koja će da sudi, a ne neko na dnevnom nivou.
Hoću da se zahvalim svim bivšim predsednicima Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, koji su pružili ogroman doprinos napretku naše zemlje, koji znaju šta je država, koji svojim prisustvom i danas pokazuju da onaj ko zna jednom šta je država, nikada ne zaboravlja šta mu je dužnost i ne zaboravlja šta je država i uvek se drži osnovnih principa, da država i interesi države moraju da budu važniji od ličnih interesa. Zato hvala vama svima što ste danas ovde i beskrajno poštovanje moje imate za sve ono što ste činili za našu zemlju.
Hoću vama, poštovani prijatelji iz Republike Srpske da se zahvalim. Sa vama sam, Željka, Mile, mnogo toga radio u prethodnih pet godina, mnogo toga dobrog, čini mi se, učinili smo za naš narod. Sigurno je da smo pravili i greške. Hvala vam na tome što ste trpeli ponekad i moje drugačije stavove, što ste bili u stanju da razumete da ne moramo po svakom pitanju da imamo isto mišljenje, ali smo znali šta nam je cilj, a to je dobro za naš srpski narod i to uvek dobro za Republiku Srbiju i Republiku Srpsku. Hvala vam što ste me trpeli.
Vama hvala, Vaša svetosti, što ste uvek uz naš narod, što ste uvek tu da podelimo i dobro i zlo.
Hoću da iskoristim priliku da se zahvalim mojoj porodici kojoj nije bilo lako u prethodnih pet godina. Ne želim da kukumavčim, jer joj neće biti lakše ni u narednih pet godina, samo hoću da kažem Danilu, Milici i Vukanu da ih beskrajno volim i da tata ništa bez njih ne bi mogao.
Zbog svega navedenog, moliću se Bogu na isti način kako je to činila predivna Rebeka Vest dok su nacističke bombe padale na njenu domovinu: Gospode, dopusti mi da se držim srpski! Neka živi Srbija!"
.png)
.png)
